Jednom sam pogodila četiri od sedam dobitnih brojeva na loto listiću. Imala sam deset godina i u tom trenutku sam bila toliko radosna, da sam mislila da je ceo svet moj. Četiri broja. Ja pogodila. Ne mogu da se setim da li sam dobila 200 ili 400 dinara, znam da sam kupila najveći sladoled koji sam videla u radnji. Bio je to moj “srećni” sladoled. Nešto moje „palo sa neba“.
Majka me je dočekala kući sa lekcijom. Dok sam jela svoj „srećni“ sladoled slušala sam o životu. „To što si sada dobila nešto srećom ne znači da život tako funkcioniše. Mama naporno radi da bi ti mogla da dobiješ neke stvari. Čak i dok ovoliko radim ponekad nije dovoljno. Moraš da budeš pametna i da se ne oslanjaš na sreću.“ Dobro sam zapamtila njene reči. Čini mi se čak i da nismo vodile taj razgovor, ja bih nekako prirodno verovala u to. Da je sreća teško dostižna i da ukoliko ne želim da ostane samo lepa reč na papiru, moraću mnogo da se trudim.
Nikada više nisam igrala igre na sreću, jer sam od onih ljudi koji veruju u to da ništa ne mogu da dobiju bez da naporno rade. Kao što ste pročitali tako sam vaspitana, tako sam učila u školi i priznajem da se osećam udobno dok verujem u to. Znam da većina vas klima glavom dok čita ove redove, jer se slični lako prepoznaju.
Zamislite onda moj šok dok sam pre nekoliko meseci slušala priču svog prijatelja Džamala koji je u Dubaiju, u jednom tržnom centru, osvojio vaučer od skoro 1000 evra kupovine u radnji. I to samo zato što je učestvovao u nagradnoj igri. Uslov je bio da kupi hemijsku olovku. Dobro ste pročitali: OLOVKU. A sada nastavite da čitate, jer sledi još jedan šok. Priču koja sledi nazivam pričom njegovog života. Džamal je jednog lepog sunčanog dana otišao da kupi auto za svoju mamu. Dok je plaćao na kasi nasmejana lica su ga obavestila da je osvojio vreću zlata. VREĆU ZLATA. Iskreno, prvo sam mislila da me laže. Onda su mi ljudi koji ga poznaju potvrdili da se to zaista desilo.
Posebno je bio zanimljiv način na koji mi je pričao tu priču. Događaj je prepričavao kao da je to bilo nešto sasvim očekivano i normalno. Kao da je najnormalnija stvar na svetu da vam neko pruži vreću zlata i kaže: ovo je tvoje. Zašto? Zato što je lep dan i mi nagrađujemo svoje kupce. Ma daj…
Ali znatiželja me nije ostavljala na miru. Zanimalo me je kako razmišljaju ljudi koji dobijaju sedmice na lotou, osvajaju vreće zlata itd. Pa sam nakon pola sata dotrčala do Džamala i počela da ga ispitujem. Uvek sam smatrala sebe bezobrazno radoznalom osobom. Odmah sam tražila objašnjenje, jer je meni uvek potrebno dodatno objasniti. (Znam, znam – ne mogu da pomognem sebi.)
Razgovor je tekao otprilike ovako:
– Kako je moguće da stalno osvajaš nešto?
– Ne znam. Verujem u to da ću jednog dana pronaći još neku vreću zlata ili nešto slično.
Pogodilo me je kao grom – on veruje. Ipak, nasmejala sam se.
– Svestan si da je to mašta.
– Nije mašta. Desilo se toliko puta i desiće se opet. Ne razumem zašto misliš da je nemoguće? Samo ne propuštaj šansu da igraš nagradnu igru ili šta god… Nikad se ne zna. Samo širom otvori oči.
– Zaista veruješ u to?
– Jednostavno verujem…
Često uhvatim sebe kako razmišljam da li je stvarno moj najveći problem u tome kako posmatram život. Zato što je ovakva priča, na primer, bajka za one koji su navikli da rade prekovremeno. To ne znači da moj prijatelj Džamal ne radi naporno. To samo znači da on možda vidi u ovom svetu nešto što ja u ovom trenutku ne mogu.
Divim se umovima koji imaju tu sposobnost da veruju u nešto što ne vide. Koliko god se trudila da promenim uverenja, ponekad se osećam loše zbog činjenice da prosto nemam tu sposobnost. Sposobnost da vidim ono što oči ne mogu da vide. Sećam se trenutka kada je moja prva knjiga izašla iz štampe. Držala sam je u rukama i vodila raspravu sa mozgom: da li je ovo zaista moja knjiga? Piše da sam ja autor. Mora da je moja knjiga.
I dalje verujem u to da će me naporan rad dovesti tamo gde idem. Da li je to na moju sreću ili žalost, nikada neću saznati. Ipak uspela sam da se dogovorim sa svojim mozgom: dok god verujem u to da ću dobiti ono za šta naporno radim i na taj način ne sabotiram svoj budući uspeh, sasvim je u redu što mi je teško da poverujem u igre na sreću. Trudim se da verujem u to da će me sreća pratiti dok god vredno radim. Ipak, savetujem sve koji veruju u ono što je nezamislivo ljudima poput mene, da ipak igraju igre na sreću, upravo zbog toga što veruju. Ima nešto magično u takvim ljudima, zar ne?
Snežana Ivaneža Mavrenović