„Pustinjska princeza“ je roman koji govori o tragičnoj sudbini porodice Vujanović. Iskra je mlada devojka suočena sa strašnim događajima koji su je obeležili i pre nego što je zakoračila u život. Njene dve najveće ljubavi postaju ujedno i njena dva najveća životna poraza, Adam i Lea. „Pustinjska princeza“ je roman koji o društvenim problemima govori najstrašnijim rečima koje se ne izgovaraju naglas, o temama o kojima se obično ćuti. O preživljavanju, depresiji, očaju i bolu kao sastavnom delu života. Roman govori o životu onih koji su preživeli rat, porodičnom nasilju, ali i porodičnim vrednostima. Ova priča nastala je u znak sećanja na porodice pogođene ratom, nastradalim i poginulim, žrtvama porodičnog nasilja, žrtvama povređenim usled svakog nečovečnog ponašanja. „Jedno pismo koje krasi stranice samog kraja možda i najbolje oslikava sav talenat Snežane Ivaneže Mavrenović da svojom empatijom u sebe primi patnje drugih žena i prenese njihove potresne sudbine na papir.“ „Porodično nasilje ovde dobija svoj najstravičniji oblik, rugajući se svojom ružnoćom i iskrivljenom prirodom žrtve čineći od nje izmanipulisanu, zastrašenu, poniženu, nezaštićenu i izmučenu osobu obavijenu u taman veo neopravdanog ispaštanja.“
Autor
Anatomija bola oskrnavljenih duša
„Kada pročitate delo koje svojim temama oslobađa, otvara oči i čini pravu antitezu šund literaturi koja govori o trivijalnim stvarima bez poruka, znaćete da ste stupili na tlo angažovane književnosti, one koja o problemima u društvu progovara bez zadrške, otvoreno i snažno. Snežana Ivaneža Mavrenović je čvrsto zakoračila ovim stazama, pokazavši da je ne samo svojim prvim delom “Iris”, već i drugim, “Pustinjskom princezom”, spremna da svojim pisanjem pogodi pravo u centar i ostavi iza sebe značajan trag. Iskra Vujanović je mlada devojka pred kojom su srećan život i blistavi planovi sa Adamom, svojom srodnom dušom sa kojim deli sve snove još od detinjstva. Kada nesreća jednog dana raspori njenu dušu i pocepa slike sreće, spoznaće da je život lavirint neizvesnosti u kome iza svakog ćoška čekaju ne samo sreća ili tuga, već i istina da jedino snagom i ljubavlju možemo pobediti sve nedaće koje nam prete.”
„I u drugom autorkinom delu žene su u centru zbivanja. Oko njih se obavijaju muški likovi kao bršljan noseći im kako radost, sigurnost, ljubav i strast, tako i patnju, mržnju, sukobe u duši. Neke od njih će u lavovskoj borbi za ono jedino što im u životu vredi preći granicu koja spaja život i smrt, a neke će poput malene iskre koja svetli na horizontu sudbine tinjati i nastavljati kroz dane očaja korak po korak, učeći da žive sa bolnim otkucajima srca i pronalaženjem nade u anđeoskim treperenjima novog života. Ali bilo da su obavijene teskobnim i mučnim događajima ili uvučene u vrtlog ubrzane, neizvesne radnje, one kao heroine nose strukturu dela. U ovom romanu najbolje stranice odišu anatomijom bola duša oskrnavljenih u surovom vremenu punom stradanja i trvenja razuma i srca. Na njima se na raskošan način izlivaju najdublja osećanja, koja obuhvataju čitaoca tako jako da zajedno sa junacima proživljavaju sve njihove nesreće.”
„Depresija glavne junakinje kao da silazi sa hladne hartije i naprosto diše njena tuga koja ne jenjava, koja je utapa u sopstveno ništavilo, bespomoćnost i beznadežnost, oduzimajući i najmanju šansu za nekim novim radostima i nadanjima, noseći zamrznutost u najpotresnijem momentu života. Psihičko rasulo žrtve ratnih stradanja pokrenuće zaplet romana, ali i doneti spoznaju sa kakvim se sve demonima bore svi oni koji su usisani u pakao ratovanja, koji nikada ne prestaju da muče, ni kada se pucnji i tutnjave zauvek završe, već ostaju zauvek utisnuti u njihovim dušama preteći da zavarniče u umovima poput bureta baruta i rasprsnu se u hiljadu strahota uništavajući sve oko sebe. Jedno pismo koje krasi stranice samog kraja možda i najbolje oslikava sav talenat Snežane Ivaneže Mavrenović da svojom empatijom u sebe primi patnje drugih žena i prenese njihove potresne sudbine na papir.”
„Porodično nasilje ovde dobija svoj najstravičniji oblik, rugajući se svojom ružnoćom i iskrivljenom prirodom žrtve čineći od nje izmanipulisanu, zastrašenu, poniženu, nezaštićenu i izmučenu osobu obavijenu u taman veo neopravdanog ispaštanja. Roman “Pustinjska princeza” je delo koje pitanja postavlja, ali na njih i odgovara. Ono opominje, ali i nudi rešenja i izlaz. Ono obuhvata čitaoca svojim potresnim scenama, ali pruža i ohrabrenje i nadu. Ono nas uči da samo snaga, ljubav i vera u dobre ljude i lepše dane nose isceljenje duše. Zadirući u goruće probleme savremenog društva, ono nas tera na akciju, da se pokrenemo, da razotkrijemo, da se spasimo, da se borimo. Da živimo.”
Jelena Dilber