Mrzim duge i zamorne obilaske gradova. Ne, ja ne mrzim upoznavanje sa drugim kulturama i običajima. Čitaj: ja mrzim celodnevne turističke obilaske na 50 stepeni, dok mi se znoj sliva niz lice i ne mogu ni na šta da se fokusiram, osim na umor i žeđ.
Bio je to moj prvi susret sa potpuno drugačijom klimom, u tom trenutku nepodnošljivo visokom temperaturom i prividnim osećajem da vazduha nema. Tek što smo se preselili u Dubai. Suprug je u Emirate stigao nešto ranije i uporno je odbijao da obilazi grad sve dok mu se ne pridružim kako bi zajedno razgledali nešto o čemu smo ranije mogli samo da sanjamo.
Njegova ideja je bila da obiđemo još jedno mesto tog dana, dok je moja bila da se ispružimo u hotelskoj sobi sa navučenim zavesama i tešimo mene dok se sažaljevam zbog napuštanja rodne zemlje. Naša jednoipogodišnja devojčica je upravo zaspala u mom naručju.
U jednom trenutku prišao nam je taksista sa osmehom „od uva do uva“. Nervozno smo ga pogledali.
– Ja ću da vas odvezem! – Dobacio nam je na veoma lošem engleskom.
Suprug je pitao taksistu da mu potvrdi da li zna gde se nalazi lokal koji je trebalo da obiđemo, na šta je taksista kao iz topa odgovorio da naravno zna, već otvarajući nam vrata. Jesam li vam rekla da taksista nijednom nije skinuo osmeh sa lica? Znam da jesam…
Pogledala sam u muža koji je namestio svoj „moraš da vidiš još samo ovo“ molećiv izraz lica. Prevrnula sam očima onako kako samo ja znam, specijalno za mog muža. Naravno, eto nas u taksiju.
– Dobar dan – izgovara nasmejani taksista u trenutku kada smo ulazili u taksi. Ja sam ponovo ljuta. Ljuta sam, jer taksista nema sedište za bebe. Voziće sporo i pažljivo, samouvereno obećava. Ćutim namrgođeno, skupila sam usne. Ljuta sam i na muža. I on je nervozan. Nikada ne vozimo dete bez sedišta. Ali ovaj put nemamo opciju, odgovara mi. Aplikacija za taksi sa sedištem za bebe trenutno ne radi. U redu, odgovaram, nekako ćemo se snaći. Nije mnogo daleko.
Nakon pola sata vožnje taksista priznaje da smo se izgubili. Posmatram supruga, sada je i on ljut. Ćuti, znam da mrzi kada ga lažu. Strpljivo mu pokazuje mapu na telefonu. Taksista se ne snalazi. Muž ga navodi.
Da razbije ljutnju u vazduhu taksista veselo započinje razgovor.
– Rusi? – Upitao je stidljivo bacajući pogled na mene i dete.
– Srbi. – Odgovorio je kratko muž.
– Dugo radite kao taksista? – Upitala sam.
Kada bih mogla da vam opišem svoju radost dok vodim dugačke razgovore sa taksistima, mislili biste da sam luda. Za mene su to ljudi sa neprocenjivim iskustvom i neverovatnim pričama. Jednom sam upoznala taksistu iz Indije koji je i pisac, ali to je neka druga priča koju ću vam uskoro pisati.
– Radim već neko vreme. Dolazim iz Sirije. – Smeje se još snažnije. Delovao je čak iritantno.
– To vam je prvo dete? – Pitao je pokazujući na ćerkicu koja je uveliko spavala skupljena u mom naručju.
– Da, i vi imate decu?
– Imao sam.
Nešto mi ne da mira. Meškoljim se u svom sedištu. Moram da znam. Uvek sam bila previše radoznala. Iskreno mrzim to kod sebe.
– Izvinite, kažete „imao sam“? – Pitam ga direktno. Muž se okreće ka meni, upućuje mi čudan pogled. Odgovaram mu na srpskom da je u redu što pitam, jer je taksista sam započeo priču.
– Sina. – Čujem taksisti ponos u glasu. Odgovara i dalje sa osmehom. – Ubili su ga dok je išao u školu.
Na tren mu se gubi osmeh, a onda nastavlja da se osmehuje. Objašnjava, ostala mu je žena. Šalje joj novac svakog meseca i nada se da će i nju uskoro moći da dovede kod sebe. Govorim mu ono što se u takvim situacijama očekuje, kažem mu da mi je žao. Klima glavom.
– Ovde je dobro, sigurno je. Odlično što ste došli u Dubai. Vremenom ćete se navići na vrućine, nakon nekog vremena postane normalno.
Stegla sam još jače svoju ćerku u krilu. Instiktivno, u želji da osetim njen miris i toplinu tela.
Nisam morala da pitam da li mu nedostaje porodica, niti sam morala da ga pitam da li je srećan ovde. Njemu ne smeta loša vremenska prognoza niti gradska buka u dugim sparnim noćima. Ni ja ni muž nismo više bili ljuti. Konačno nas je stigao umor. Onaj životni. Saznanje da ono što je za nas bila dobra zarada, novo iskustvo i odličan pogled, za njega je bilo – sklonište.
Ostavili smo taksistu iza nas kao i još jednu lekciju o životu… Sa osmehom na licu.
Snežana Ivaneža Mavrenović