Prvi put kada sam te ugledala bila je skoro ponoć, a avion je sleteo na najveću pistu koju su moje oči ikada ugledale. Koračala sam nesigurno niz hodnike duže od mojih misli. Zbog umora i iscrpljenosti sećanja sada nisu dovoljno jasna. Crno – bela boja svuda oko mene. Muškarci su nosili bele dugačke odore, a žene crne. Ženama je lice bilo pokriveno.

• Milion svetala zaslepelo je moje oči poput milion svitaca u noći, u gradu koji nikada ne spava. Tu noć nisam spavala ni ja, pitala sam se kada ću se navići na tebe i da li ću te prihvatiti takvog kakav jesi, da li ćeš me prihvatiti takvu kakva jesam. Menjala sam kanale na ogromnom hotelskom televizoru u nadi da ću pronaći makar jedan sa nekim poznatim jezikom. Nijedan. Ništa poznato. Nijedan poznati ukus hrane, nijedan poznati miris parfema, nijedno lice na ulici koje bi izgovorilo poznati pozdrav i mahalo negde u daljini.
• Odlučila sam da ti dam šansu, da ti ne kažem odmah da te ne volim. Znala sam da si tradicionalan, ali na neki način znala sam da i ja verujem u tradiciju. Nada se pojavila, nije da nismo imali baš ništa zajedničko.
• Sunce je već odavno zašlo, a ja sam i dalje osećala toplotu koju je ostavilo za sobom. Tada su mi objasnili da će narednih meseci biti još toplije i da se naviknem na sparinu, sunce koje prži i vlažnost vazduha. Jesam li vam rekla da ja zapravo ne volim sunce?
• Strahovala sam od svega. Plašili su me pričama o tebi, rekli su mi da ne voliš žene, da si strašan i drugačiji. Strahovala sam od drugačije kulture, nepoznatih ulica, stranaca, različitih nacionalnosti, čudnog humora… Svega drugačijeg.
• Iako je bilo preko 40 stepeni, ja sam u grudima osećala neverovatnu hladnoću. Mislila sam da neću izdržati duže od mesec dana.
• Priznala sam ti da si moje prvo veliko putovanje. Toliko daleko da su mi bili potrebni sati da naučim kako da uspostavim vezu sa porodicom u Srbiji.
• Pomislila sam koliko je tvoja Burdž Kalifa visoka, a ja toliko mala naspram nje. Naspram svega što me je okruživalo. Ipak bila sam opčinjena tvojom lepotom i lepotom muzičke fontane, možda najneverovatnije koju je čovek ikada napravio.
• Nisam znala da ću se zaljubiti u tebe, a još manje da ću se navići na sve tvoje „drugačije“. Prilagodila sam se.
• Nisam mogla da prestanem da posmatram sve te zgrade, arhitekturu, jedinstveni izgled jednog grada.
• Shvatila sam da je lakše biti srećan nego nesrećan i da je sve stvar našeg izbora.
• Obećala sam ti da ću ti pružiti šansu i znaš šta – nisam se pokajala.

Prvi put kada sam te ugledala… Baš ti – Dubai, na obali Persijskog zaliva… Podsetio si me da imam san.

Snežana Ivaneža Mavrenović